Došlo je vreme, da se u osvit 21. veka, kao narod pogledamo u ogledalo i da prestanemo da lažemo sami sebe. Nema smisla više, jer, figurativno, psi laju dok karavani prolaze, dok faktički, tehnološki napredak nezaustavljivo i rapidno prelazi iz “kasa u galop”. Moramo da zbacimo jaram jednog mita koji su nam neki iz svojih ličnih interesa stavili na pleća (ne bavim se njihovom motivacijom za to).
Ne znam kakav je vaš racionalni stav o čuvenom Kosovskom boju, ali bitku nakon kojeg srpski zemljoposednik i feudalac ostane bez glave na panju, ćerku mu sa 16 godina odvedu dva njena brata i njegova sina u ženski harem, a žena mu plaća godišnji danak i ima obavezu da šalje svoju vojsku kao ispomoć turskim vojnim pohodima stvarno ne doživljavam kao pobedu.
Žao mi je drugari. Jesu zvonila zvona Notr Dama, ali ne 1389. već 1395. nakon bitke na Rovinama i pirove pobede vlaškog vojvode Mirčeta nad Turcima. Pobeda vlaškog vojvode, nije nanela velike vojne gubitke Bajazitovim snagama, koje su posle bitke zauzele Vidin. Ona je, međutim, imala veliki moralni značaj. O njoj je mađarski kralj Žigmund poslao vesti na zapad, tako da je u Parizu održana svečana služba u čast hrišćanske pobede.
“Istorijski izvori nesumnjivo svedoče da su se zvona pariske crkve zaista i oglasila u čast i slavu pobede hrišćana nad Turcima, ali ne u boju na Kosovu 1389, već u bici na Rovinama 1395. godine.”
Nema prostor za vaše emotivno rasuđivanje. Knez Lazar je sa svojom vojskom na Kosovu doživeo potpuni fijasko i za taj fijasko je platio najveću moguću cenu.
Smatram, u potpunosti, da je mit o pobedi jedan nihilistički pristup u vaspitanju i edukaciji naše dece jer smo mi slobodarski narod koji ne bi trebalo da slavi ovaj poraz, niti pad u viševekovno ROPSTVO POD TURCIMA, koji je proistekao iz ovog poraza.
KOSOVSKI BOJ – POBEDITI NEĆEŠ IZGUBITI